За сваку похвалу је што ова монографија настаје у времену када је написано можда и превише текстова о томе шта све православце и муслимане дели, а премало оних који указују не само на тренутке, него и на модусе њиховог зближења. Књигу најтоплије препоручујем за објављивање и читање, уверен да је она велики допринос не само у богословским, већ и у друштвеним и историјским наукама.

Српска Православна Црква, иако у повољнијем положају, није злоупотребљавала ту чињеницу, већ је чинила све што је у њеној моћи да унапреди односе са муслиманима, што овај рукопис јасно доказује. Сасвим сам сигуран да ће ова књига остати трајни извор за разумевање укупних православно-муслиманских односа на нашем простору.

Ovo djelo je praktično oživjelo rad časnih velikodostojnika i nesumnjivo će ostaviti pozitivan uticaj na čitaoce koji će prenositi pročitano radi mira i suživota, te vjere u Jednoga Boga. Sasvim podjednako je ovo djelo važno kako za sveštena lica SPC, tako i za imame, ali i za vjernike - kršćane i muslimane.

Ова књига ће бити веома корисно штиво за више категорија читалаца: за муслимане, којима сазнање о посвећености патријарха Павла њиховој добробити може значајно допринети изградњи добрих односа, и нарочито за православне Србе, који треба да буду поносни на свог духовног предводника из најтежих времена. Свима нама патријарх Павле ће бити недостижни узор који увек треба следити, а књига др Александра Прашчевића представљаће нам драгоцени оријентир на том плану.

Прашчевићево тумачење извора доказује миротворну улогу Српске Православне Цркве и непрестано пружање руке муслиманима. Ово дело ће бити незаобилазна литература за проучавање односа православних Срба и муслимана Бошњака, и православних Срба и међународне заједнице у турбулентном времену које везујемо за спољно и унутрашње разбијање Југославије.

Прашчевићев допринос познавању ове проблематике јесте од темељног и суштинског реда, јер успоставља чврсту фактографску базу као досад непостојећи предуслов за свако њено озбиљно даље разматрање. Он практично читаву једну занемарену и скривену, а важну област живота и општења наше Цркве са окружењем и светом изводи из нелагодности немуштог подразумевања и несигурног самопреиспитивања, које није лишено извесне дозе превентивне и самозаштитне хипокризије.

Свако будуће истраживање на тему дијалога између православних хришћана и муслимана за полазну основу имаће ову драгоцену књигу: и као извор информација и као компетентну студију. Као таква, ова књига сама себе препоручује читаоцима, не само као поука, већ изворно доживљен пример да је могуће бити и опстати као хришћанин без обзира на геополитички тешка и изазовна времена и искушења.

Монографија коју је, као још један свој обол овом племенитом заједничком напору, сачинио др Александар Прашчевић, огледало је кретања одабраним, захтевним, али часним путем бољег упознавања, сарадње и зближавања са онима који другачије верују у једног Бога. Овај рукопис уверљиво оповргава површне и злонамерно тенденциозне стереотипе о наводној одбојности Српске Православне Цркве према исламу и муслиманима.

Рукопис приказује изричити континуитет – да су српски патријарси и Српска Православна Црква увек и искључиво позивали на миран саживот, продубљено разумевање и што шири дијалог са исламским светом. Ауторове књиге о овој теми постају сасвим незаобилазне за истраживаче и јавност коју интересује православно-муслимански дијалог.

Научна монографија др Александра Прашчевића расветљује и пружа читаоцу пуноћу односа између православних хришћана и муслимана на Западном Балкану за дати период и у том смислу, али уједно и квалитативно, представља ексклузивну студију каква нам је на овом плану одавно била потребна. Оправданост настанка и објављивања овог дела је утолико већа што се из њега може видети да значајан допринос томе дијалогу нису давали само први људи наше Цркве, већ и њихови бројни свештеници, епископи и митрополити, од којих су се неки својом мудрошћу и добром вољом узнели до тешко достижних духовних висина.

Извештаји које колега Прашчевић презентује и делом препричава аутентично су, али недовољно коришћено сведочанство о злочину почињеном над српским православним становништвом у Босни и Херцеговини. Истовремено, они су својеврсна ода оним представницима исламске вере који су у злим временима имали снаге да подигну свој глас и стану у заштиту својих комшија, пријатеља, познаника друге нације и вере. Рад колеге др Александра Прашчевића значајно је упозорење историчарима и писцима историјских текстова да треба избегавати генерализације и устаљене стереотипе и увек водити рачуна о сложености догађаја, појава и процеса о којима пишу.